Prema nekim verovanjima ime određuje uspeh osobe koja ga nosi, a što je unikatnije to je bolje kada je bavljenje javnim poslom u pitanju. U tom slučaju, za mladu glumicu Jelisavetu Orašanin nema zime, naročito ako uz njeno dodamo i ime Roksande koje je nosila mlada kadetkinja u seriji Vojna akademija, a koju je Jelisaveta glumila. Priču sa harizmatičnom crnkom S media portal započinje upravo na temu imena, ali nam otkriva i ima li sujete među mladim glumcima, koju ulogu priželjkuje i da li je teško biti u vezi sa momkom koji se bavi takođe glumom.

- Kada sam bila mlađa, nisam toliko volela svoje ime kao sad. Moja baka se zove Saveta, pa sam po njoj dobila ime. Ali neko ko prvi put čuje moje ime, svakako će mu biti lakše da me zapamti. (smeh)

Šta trenutno radiš kada je gluma u pitanju?

- Sujeverna sam pa ne mogu baš sve da otkrijem. (smeh) Ali spremam i predstave, radim i na serijama. U pripremi je nastavak „Vojne akademije“...

Široj javnosti postala si poznata tumačeći lik Roksande u „Vojnoj akademiji“. Šta će se desiti sa tvojim likom u nastavku? Hoće li uspeti zabranjena ljubav između nje i profesora koga tumači Miloš Timotijević?

- Ništa ne znam, a i ono malo što znam ne smem da kažem. Najverovatnije će umesto 16 kao sada, biti snimljeno 14 epizoda i biće sigurno mnogo uzbudljivije! Ja se nadam da će se ljubav između Roksande i poručnika Vasiljevića desiti. Baš zbog toga što je zabranjena, svima je zanimljiva i svi navijaju za njih.

Da li si zadovoljna onim što si uradila u prvoj sezoni serije?

- Iskreno, nisam stizala da pratim regularno prikazivanje jer sam mnogo radila, a takođe sam se posvetila i master studijama. Ali sam odgledala na Jutjubu kasnije sve epizode i prezadovoljna sam.

Možeš li sebe da zamisliš na „pravoj„ Vojnoj akademiji?

- Pre svega, drago mi je da postoji profesionalna vojska, jer obično kad se nešto mora onda je i jako teško. (smeh) Mislim da imamo dobru vojsku i da će nam biti još bolja. Sebe nikada ne bih mogla da zamislim kao vojnu kadetkinju, mogu samo to da glumim. Ne zato što sam razmažena, mi smo šest meseci bukvalno bili na Vojnoj akademiji, radili pod punom ratnom opremom... Jednostavno, glumački poziv mi je primamljiviji jer ću se upoznati sa raznim profesijama.



Iako mlada u ovom poslu, ti si se već oprobala i u žiriju jednog festivala i to kao predsednica.

- Da, u pitanju je Filmski Festival u Herceg Novom koji je dobio takmičarku selekciju i u studentskom programu. Uvek sam se pitala kako je onima koji su u žiriju i moram priznati da nije lako. Ipak su ljudi uložili veliki trud i dosta vremena u svaki taj film i svako se nada pobedi. Čini mi se da tu presuđuje lični ukus, ali da bi film pobedio mislim da treba da bude dobar u svim aspektima, kako glumački, tako rediteljski, scenaristički

Sa kojim kolegama bi volela da zaigraš u pozorištu ili na filmu i imaš li ulogu koju priželjkuješ?

- Sa svim kolegama! Velika mi je čast i zadovoljstvo što sam do sada sarađivala sa mnogima, a najispunjenija bih bila kada bih sa svima radila, jer od svakog glumca možete mnogo toga da naučite. Što se uloga tiče, takođe bih volela da se oprobam u što različitijim. Svaki lik ima nešto novo. Češće sam radila komedije, pa bih volela da radim neku tesku dramu.

Najveću tremu imaš kada ko sedi u prvim redovima u pozorištu?

- Joj, ne znam... Uvek mi je trema kad prvi put igram. Pretpremijera mi je najveći problem, na premijeri sam do pola u tremi, a onda posle sve nestane.

Složićeš se da su mladi glumci istovremeno sa poslom kojim se bave i medijske ličnosti, mnogi preko noći postanu „zvezde“. Misliš li da je lakše sada tvojoj, ili nekim starijim glumačkim generacijama?

- Mislim da su oni bili veće zvezde. Mi možda brže postanemo „zvezde“ i medijske ličnosti, ali zato brzo i prođemo. Baš zbog toga moramo stalno da radimo i da se konastantno dokazujemo. Tada je bila jedna televizija, samo su dobri mogli da prođu što se medijske pažnje tiče. Sada je sve drugačije i glumci su rasplinuti na hiljadu strana...

Ima li sujete i konkurencije među mladim glumcima?

- Ne, ma kakvi! Bilo koji projekat u kojem bi se osetila sujeta nikada ne bi uspeo. Jedino se, kada izađemo svi zajedno u grad, šalimo na temu „koga će najviše da startuju“, i onda umiremo od smeha. Ja sam imala i tu sreću da sam radila sa dva „klasića“, Tamarom Dragičević i Ivanom Mihailovićem, koji su mi kao brat i sestra.



Kako se snalaziš u davanju autograma i prepoznavanju na ulici?

- Sve mi je to zanimljivo, ali se i dalje navikavam. I dalje ne mogu da verujem da je neko mene prepoznao. Uvek kada me neko pozove na ulici zapitam se „Odakle ja njega znam?!“ (smeh)

Pored onoga što radiš, medijima si zanimljiva i zbog veze sa glumcem Vukom Kostićem, za koga mnogi misle da je „opasan tip“ zbog uloga koje je igrao.

- Najsmešnije je što ga ljudi prepoznaju po tim opasnim, a on je u stvari imao više dobrih likova. Pa setite ga se samo iz „Male noćne muzike“. Ljudi čim vide pušku, odmah misle da je neko negativac. (smeh)

Da li ti Vuk, kao stariji kolega, daje savete i koliko je teško biti u vezi sa partnerom koji je iz iste branše kao i ti?

- Naravno. Ali mi gotovo i ne pričamo o tome, jer bi bilo strašno kada bismo i kod kuće pričali o poslu. U svakoj profesiji je bitna ljubav, a mislim da je utoliko lakše kada se partneri bave istim poslom. Onda i vi i on znate kako taj svet funkcioniše i imate više razumevanja jedno za drugo. Takođe, iako i on i ja izlazimo sa svojim društvom, kada se nađemo sa kolegama mnogo nam je lakše jer se svi dobro poznajemo.

I za kraj, otkrij nam nešto što nikome do sada nisi?

- Jao, ja sam jako stidljiva, naročito u poslednje vreme, eto to... I stvarno mi je neprijatno da pričam o sebi, bolje da to čine drugi.



S. Ilić
foto: Nira.rs, Privatna arhiva