Hrabra i odvažna: Upoznajte jedinu Srpkinju koja je osvojila Mont Everest! (FOTO)

Dragana Rajblović planinari otkako zna za sebe. Osvojila je najviše vrhove sveta, ali ne namerava da odustane od ovog hobija. Za S media portal otkriva fascinantne, ali i dramatične momente sa svojih avanturističkih pohoda.

Alpinizam i speleologija spadaju u adrenalinske discipline, i čini se da predstavljaju izazov samo za pripadnike jačeg pola. Dragana Rajblović iz Beograda ruši tu teoriju. Ona je jedina Srpkinja koja je osvojila najviši vrh sveta – Mont Everest, ali „u prste“ zna i brojne planine i pećine u Srbiji kojima je prokrstarila uzduž i popreko.

Antistres program

- Po struci sam ekonomista, ali pošto mi nije u prirodi da sedim i radim statične poslove, vikendom sam često u prirodi – kaže Dragana Rajblović za S media portal. - Počela sam kao planinar, a potom sam završila alpinistički tečaj. Od tada su avanture u planinama postale još lepše i izazovnije. Jedino zimi, kada manje putujem, rekreiram se u salama za vežbe, ali to nije ni izbliza lepo i uzbudljivo kao aktivnost u prirodi.

Kako izbeći lavinu

Da bi planinari i alpinisti bili sigurni da će se bezbedno popeti i spustiti sa vrha koji su zacrtali kao cilj, moraju da prate vremensku prognozu i da dobro poznaju teren kojim nameravaju da se popnu do vrha. -Moramo da izbegavamo lavinozne terene, a ako baš ne možemo da ih zaobiđemo, prolazimo preko njih ranom zorom kada nema sunca i kada je mogućnost pojave lavine najmanja. U Srbiji nema toliko rizičnih planina, ali čim malo odmaknemo i stignemo do Crne Gore, gde su planine vertikalnije, rizik raste – otkriva Dragana.

Sagovornica S media portala kaže da od planinarenja i alpinizma nema boljeg recepta protiv svakodnevnog stresa i brzog gradskog života:

- Da bismo došli do određenih stena koje nameravamo da penjemo vertikalno, uz uže i sa opremom, moramo da planinarimo po dva-tri sata. To je fizički naporno, ali se posle toga fenomenalno osećam. Redovno idem na uspone u mnogobrojne klisure po Srbiji, zimus smo čak penjali zaleđeni vodopad u Jelašničkoj klisuri, ali često idem i u Crnu Goru.

Zbog „soliranja“ se gubi glava!

Iako alpinizam slovi za sport visokog rizika, Dragana tvrdi da je bezbedan isto kao i svaki drugi ako se poštuju pravila korišćenja opeme i ako penjači „ne umisle da mogu sve“. Oprema koju koriste je skupa i podrazumeva gvožđuriju ili karabinere, uže, pojas za penjanje, šlem za zaštitu od kamenja ili manjih padova...

Sport ne poznaje (visinske) granice Neverovatno: Na Everestu u 74. godini Prvi Srbin osvojio Južni pol

- Postoji i ona druga strana alpinizma, a to je „soliranje“, odnosno da se na vertikalama penjete neosigurani. Mislim da to mogu sebi ponekad da priušte samo vrlo iskusni i dugogodišnji alpinisti. Ako precenite svoje mogućnosti, dovoljan je jedan pogrešan potez i male su šanse da preživite. Alpinizam je divan sport, ali nema potrebe rizikovati. To je isto kao kada biste svakoga dana pretrčavali pešački prelaz dok je crveno svetlo za pešake; kad-tad bi vas automobil dokačio. Ako se poštuju pravila, živi se dugo, kvalitetno i lepo, a ako ne... Može i glava da ode – upozorava naša sagovornica.

Čoja, Kavkaz, pa Himalaji

Iako je osvojila Mont Everest još 2007. godine, ovaj poduhvat još je veoma živ u Draganinim sećanjima. Pre odlaska na Himalaje, popela se na Elbrus, na Kavkazu. Kao član ekspedicije osvojila je i Čoju, šesti po visini vrh na svetu.

Biznismeni u netaknutoj prirodi Srbije

Dragana Rajblović svaki vikend provodi u prirodi. Spojila je lepo sa korisnim – vodi ljude na mini-planinarenja po Srbiji. U grupama su uglavnom poslovni ljudi, koji su pod svakodnevnim stresom i koji se fantastično relaksiraju otkrivajući skrivene prirodne dragulje kojih je na pretek u Srbiji. -Izleti nisu skupi; za svega par hiljada dinara moguće je obići skrivene lepote naše zemlje, napuniti pluća čistim vazduhom i vratiti se puni utisaka u gradsko okruženje – navodi Dragana.

- Želela sam da vidim kako je to biti na visini gde je u vazduhu svega 50 odsto kiseonika. Prijavila sam se da idem na najviši vrh Evrope, na 5.640 metara, mislila sam da će mi to biti dovoljno. Otišla sam na tu turu preko planinara, vodio nas je Dragan Jaćimović koji je već bio na Everestu. Video je koliko sam opčinjena planinarenjem i predložio mi da odem i na neki viši himalajski vrh. Otišla sam na 6.200 metara, ali to se smatra trekerskim vrhom. Ipak, bila je to moja provera za budućnost – navodi sagovornica S media portala.

Prisećajući se boravka na Čoji, vrhu koji premašuje 8.000 metara, naša sagovornica kaže:

- Ekspedicija je trajala dva meseca. Na toj visini ne smete da ostanete duže od 24 sata, jer organizam ne može da opstane. Naime, na velikim visinama sužavaju se krvni sudovi, krv postaje gušća, sporo protiče kroz vene, postoji opasnost od promrzlina, od visinskih bolesti, moramo da pijemo puno vode...

Smrt na korak od neba

Govoreći o penjanju na Mont Everest, Dragana Rajblović otkriva da je posle ekspedicije i života u baznom kampu i stalnog prilagođavanja velikim visinama, iznad 8.000 metara osetila drugu stranu života:
- Na toj visini je 20 do 30 odsto kiseonika u vazduhu, teže se diše, sporije se hoda... Za uspon na te visine mnogo je važna psiha. Od okolnosti koje nas okružuju psiha popusti i sve ono negativno što je u nama ispliva na površinu. Neki ljudi su halucinirali, organizam ih je opominjao da mogu da dobiju visinsku bolest koja može da bude pogubna po život, ali nisu hteli da se vrate i ostali su večno na Himalajima. Ko umre na tim visinama, tu i ostaje; da bi telo poginulog spustili sa velike visine, potrebno je bar 17 ljudi, ali niko neće da rizikuje sopstveni život da bi spustio nekoga ko više nije živ. Ta tela tamo ostaju večno, smrznu se i ne raspadaju, jer iznad 5.000 metara vlada večiti minus i nema živih organizama – pripoveda sagovornica S media portala.

Pri usponu do vrha Everesta ekspedicija u kojoj je bila Dragana prolazila je pored mrtvih tela i od pre mesec i po dana, ali i od onih koja tu leže već dve decenije.
- Metar i po od našeg šatora ležao je član strane ekspedicije koji je dva dana pre toga umro od edema mozga. Mislila sam da će to psihološki uticati na mene da odustanem. Međutim, preminuli alpinisti izgledaju kao da spavaju. Bilo je i potresnih prizora, kada vidimo samo ruku, nogu ili pola tela. To se događa zato što su tela smrznuta i u lavinama se lome kao da su od stakla – prepričava Dragana.

„Himalaji ne opraštaju greške“

Uspon ekspedicije na Mont Everest trajao je celu noć. Na najviše vrhove se kreće isključivo uveče i to, kako objašnjava sagovornica S media portala, čine iz više razloga:

Doček Nove godine u pećini
Prisećajući se najinteresantnijih doživljaja sa svojih putovanja, Dragana izdvaja jedan specifičan novogodišnji doček: - Bila sam u najdubljoj jami više od 200 metara ispod zemlje, na Miroču, kod Đerdapske klisure. Spustili smo se tu, popili šampanjac i lepo se proveli.

- Prvi je da bi na vrh stigli ujutru i ostavili dovoljno vremena za spuštanje. Vreme se najčešće kvari u toku popodneva, pa bi već tada trebali da budemo daleko od vrha planine. Takođe, najveći broj nesreća se događa prilikom spuštanja, jer smo tada umorni, euforični, a samim tim i neoprezniji. A Himalaji ne opraštaju greške!

Kroz pustinju do vrha neistraženog vulkana

Avanturistički duh odveo je Draganu Rajblović na novo putovanje - godinu dana posle osvajanja Mont Everesta otišla je na vrh najvišeg vulkana na svetu:

- Kolega i ja smo hteli da odemo negde gde nema žive duše, gde nema ni šerpasa ni bilo kog drugog osoblja koje bi nam pomoglo da savladamo rutu. Hteli smo da vidimo da li smo sposobni da to uradimo sami. Popeli smo se na vulkan Ohos Del Salado, koji se nalazi na granici između Argentine i Čilea. Najpre smo morali da pređemo pustinju Atakamu; do vulkana nas je delilo stotinu kilometara, ali smo mi taj put gotovo udvostručili, jer smo se nekoliko puta vraćali da ostavljamo hranu duž rute.

Kako bi olakšali penjanje, Dragana i njen kolega ostavili su deo hrane nasred pustinje:

- Zatrpali smo kamenjem deo proteina kojim se hrane sportisti, a ja sam tu ostavila i deo svog veša. Kad smo se vraćali sa vrha, nije bilo ni proteina ni mog veša! Znajući da u pustinji nema žive duše, pitali smo se šta se to dogodilo. A onda smo ugledali lame i shvatili da su one rasturile kamenje, pojele proteine i razvukle moj veš po čitavoj pustinji!

Tek me čekaju izazovi

Iako je zbog strasti prema planinskim sportovima žrtvovala neke stvari u životu, Dragana kaže da ne žali:

- Pre prve ekspedicije imala sam dugu vezu, ali je usledila ucena: ili on, ili planine. Odabrala sam ovo drugo. Ne kajem se, mnogo bih u životu propustila da nisam ispunila svoj san zvani Mont Everest.

Sagovornica S media portala otkriva da je tek čekaju novi izazovi:
- To što sam se popela na najviši vrh na svetu, ne znači da ne postoje planine koje su po vrsti uspona teže i izazovne na svoj način. Na neke od njih takođe planiram da idem. U januaru 2013. vodim ljude na Kilimandžaro, najviši vrh Afrike.

Snežana Moldovan
Foto: Privatna arhiva, alticlub.org.rs

Pretraga po temi: Dragana Rajblović, Mont Everest, Planinarenje, Alpinizam, Ekstremni sportovi, Himalaji

   

POVEZANE VESTI

• GROBLJE NA KROVU SVETA: Zašto se alpinisti nikada ne vrate iz "zone smrti" na Mont Everestu? (FOTO)

FACEBOOK KOMENTARI