Ispovest svedoka „Oluje“: Hrvati su mrtve Srbe iz izbegličke kolone zakopavali kraj puta (VIDEO)

Ni 17 godina posle „Oluje“, u sećanjima Srba prognanih iz Hrvatske nisu izbledele slike užasa. Sagovornik S media portala priseća se progona sa ognjišta i stravičnog bombardovanja kolone izbeglica, od kojih su mnoge skončale na način nedostojan čoveka.

Tužna slika koja je avgusta 1995. potresla balkanske prostore, kada su pripadnici hrvatskih oružanih snaga proterali Srbe sa njihovih vekovnih ognjišta, još je živa u sećanju srpskog naroda. Kolona dugačka nekoliko kilometara, u očajničkom pokušaju da sačuva ono najvrednije – život - išla je autoputem, prilazivši Beogradu.

Ispovest muža čija žena je ušla u „piramidu“: Zbog "piramidalne zarade" rastura mi se porodica! Mladić: Znam ko je ubio moju Anu! (AUDIO) Uklonjen spomenik žrtvama "Oluje"

U koloni žene, deca, starci... Izgladneli, zbunjeni, prestravljeni... Ljudi koji su samo pukom srećom izbegli smrt.

Sagovornik S media portala priseća se tog kobnog avgusta, kada je, kaže, izgubljeno sve što se s ljubavlju i mukom u Krajini stvaralo. Insistira na anonimnosti; kaže da je priča svakog Srbina koji je "okusio kolonu" – ista.

- Za mene je Jugoslavija bila idealna zemlja, ljudi su živeli fenomenalno - kaže naš sagovornik B. R. – Rat... Sve je to bila politička igra, a tadašnji političari samo marionete. Hrvatska je oduvek želela svoju državu. Oni koji su tada odlučivali imali su svoje ljude koji su raspirivali mržnju i uterivali strah. Mobilisali su pod pretnjom i huškali. Ko je pitao ikoga?! Jedan je morao ići ili tamo ili 'vamo: ako je išao 'vamo onda je izdajnik, ako je išao tamo i sam je bio svestan da tu nešto nije normalno. A da su ljudi bili pametni i jaki da sklone te koji huškaju i da se udruže sa onima protiv kojih su huškani, rat se ne bi ni dogodio!

Žrtve neće oprostiti vansudsko pomirenje Srbije i Hrvatske u Hagu, više o tome pročitajte OVDE

"Sve je bilo smišljeno"

Na području Banije, u okolini Zagreba i Korduna vladao je diplomatski rat. Ljudi su imali struje i vode, nije bilo stalnih borbi kao u okolini Knina i Dalmacije, a onda se odjednom sve promenilo. Nije ispoštovan plan Z-4 za mirnu reintegraciju Krajine, koji je Srbima garantovao političku autonomiju i poštovanje primirja.

Krvavi Knin

Hrvatske oružane snage su 4. avgusta 1995. izvršile agresiju na srpsku oblast Krajina pod zaštitom UN. Napad je počeo oko pet sati ujutro artiljerijskom vatrom po Kninu, tadašnjem sedištu RSK, a istovremeno je napadnuta većina drugih gradova i sela u Krajini. Knin je celog dana bio pod artiljerijskom paljbom, poginulo je oko 30 civila, a tog i narednog dana na grad je palo blizu 4.000 projektila. Oko 1.000 civila potražilo je zaštitu u bazi Unprofora, dok je većina stanovnika krenula prema Republici Srpskoj i Srbiji.

- Rekli su nam da moramo da idemo, a nismo znali ni kuda ni od čega bežimo. Pronela se vest da 'nešto mora da se reši', verovali smo da će to rešiti političari, a da ćemo se mi privremeno skloniti nedge gde je bezbedno. Neki su pričali da će početi jako bombardovanje, da će ući vojska, a sad shvatam da je sve to bilo smišljeno. Pokupili smo samo najbitnije, misleći da ćemo pobeći do Dvora na Uni pa se vratiti nazad, nismo verovali da ćemo zauvek biti prognani sa svojih ognjišta. Ljudi su ostavljali privezanu stoku, posle su nađene samo kosti, sve je pocrkalo... Bežali smo po jarkovima, ljudi su ubijani, bombardovana je kolona. Mrtve su zakopavali kraj puta; otkopa malo zemlje, ubaci telo i zatrpa ga - seća se B. R.

"Izašli smo po najgorem zlu"

Stradala je poznanica našeg sagovornika: vojnici su naredili da niko ne beži, a žena je u strahu da će joj oteti novac koji je držala u torbi počela da trči. Ubili su je.

- Izašli smo po najgorem zlu. Milion ljudi je bežalo! Oni kažu, manje. Pa, cela zapadna Bosna i Hrvatska je izbegla! Kakvih 200.000 Srba, pa toliko ih je bilo samo iz Karlovca i Zagreba – tvrdi naš sagovornik, ne propuštajući da istakne ono što istorija možda neće upamtiti – da su "obični" Hrvati, njihove dojučerašnje komšije, s tugom i nevericom u očima ispraćali kolonu Srba. Bilo je i onih koji su plakali.

Bežalo se traktorima, zapregama, automobilima... Kako se ko snašao.

Zverska iživljavanja nad srpskim starcima

Kolonama srpskih izbeglica muslimanska armija je blokirala puteve, a pripadnici hrvatskih snaga ubili su oko 400 civila koji su automobilima i traktorima bežali iz zone sukoba. U napadima je korišćena i avijacija. Srbi koji su ostali u svojim selima, većinom stariji ljudi, bili su izloženi nasilju hrvatskih vojnika i policajaca. Oko 400 ljudi je ubijeno u vlastitim kućama, oko 700 je likvidirano posle završetka borbenih dejstava, a 3.200 koji nisu hteli ili nisu mogli da napuste ognjišta, na silu su internirani u logore za civile.

- Početkom rata pušteni su na slobodu najgori zarobljenici, vraćali su iz sveta potomke najgorih ustaša, ti ljudi su napadali i huškali – navodi B. R.

Bombardovanje kolone

Kolona izbeglica koja je samo sa najosnovnijim stvarima napustila svoja ognjišta bombardovana je kod bolnice u Glini.

- Nije se znalo ko gde beži, svuda je bilo mrtvih, ne smem ni da se setim tog pakla. Avion je leteo toliko nisko da smo mogli da vidimo pilote. Bežali smo po kukuruzima. Tamo su bile neke kućice, štale, ljudi su utrčavali u njih da bi se sakrili... Vikali smo da to ne čine, da će to prvo gađati, da će tu vojska prvo ući – priseća se B. R.

Našeg sagovornika je od pogibije spasio hrvatski vojnik, koji je u koloni prepoznao svog profesora.

– On me je gurnuo u jarak pre nego što je nedaleko od mene udarila bomba...

Tugu kada je kolona izbeglica napuštala Hrvatsku pokušali su da opišu mnogi ratni reporteri. Oni koji su činili tu kolonu, kao i sagovornik S media portala, kažu da je to nemoguće prepričati:

Ubijani i povratnici
Za proteklih 17 godina na ognjišta u Hrvatsku trajno se vratilo samo 57.000 izbeglih i prognanih Srba. Prema podacima "Veritasa", od 1996. do 2006. godine u etnički motivisanim napadima ubijeno je najmanje 70 Srba, uglavnom povratnika, a njihove ubice ostaju neotkrivene, dok je 13 povratnika izvršilo samoubistvo pod veoma sumnjivim okolnostima.

- Tamo gde se rodite, to je vaš svet, i mogu vam dati šta god, ceo Njujork, to ništa ne znači...

"Još sanjam rodnu kuću"

U Srbiji ih nije dočekalo ništa. Trebalo je potisnuti slike užasa, pribrati se i shvatiti da život mora da ide dalje. Sagovornik S media portala i njegova porodica zahvalni su Srbiji koja ih je prihvatila i pružila im gostoprimstvo. Ipak, povratak na ognjište značio bi više od ičega.

- Ako bi se svi prognani vratili, to bi bila druga priča. Ali, vlast oba naroda slabo se zalaže za povratak. Niko od političara nije ustao u odbranu stambenih pitanja Srba iz Hrvatske, a verujem da bi problemi oko zaostalih penzija, radnog staža i imovine mogli biti rešeni kad bi se vlasti dogovorile. Ali, pojedinac ne može tu ništa, kao što nije mogao ni kad se zlo dogodilo...



Ivana Nikolić
Foto: Guliver/Thinkstock ilustracija

Pretraga po temi: Ispovest, Ispovest izbeglice, Akcija "Oluja"

   

FACEBOOK KOMENTARI